Zaista, da li je posle 16 i po godina od bestijalnog bombardovanja Srbije došlo vreme, ili možda još nije, da ne kvarimo odnose sa prijateljima, da ovaj narod konačno sazna istinu o 1999. godini i NATO bombama, da se formira međunarodna komisija o kojoj je juče govoreno na skupu u Beogradu. A pitanje se ređaju, nižu, svakog dana sve ih je više i vape za istinom…
Zar nije bilo logično da su nam onomad, kad smo ih ono dočekivali hlebom i solju, iz Brisela doneli i konačni odgovor na pitanje koliko je tona osiromašenog uranijuma i zašto bačeno na Srbiju 1999. godine, ako nije ni kilo, onda aferim. I gde je sve taj uranijum bačen, a sumnjam da nemaju preciznu evidenciju. Nisu oni mi.
Zar nije vreme da 16 i po godina kasnije saznamo kakve su posledice bombardovanja Srbije 1999. godine i je li istina ono što svojim očima oko sebe gledamo svakog dana? Je li istinit podatak koji je juče u Beogradu iznela dr Grujičić o 37.500 novoobolelih od karcinoma u 2013. godini, i koliko je novoobolelih bilo u godinama pre 2013. i koliko 2014. i 2015. i koliko je to više nego u godinama pre bombardovanja, i koliko sve to ima veze sa bombardovanjem?
Ili podaci, gole činjenice, ili otvorena sumnja da se od ovog naroda nešto strašno krije! I živi i mrtvi u ovoj zemlji čekaju odgovore.
Bojim se, međutim, da ih nikada nećemo dobiti. Da nikada nećemo saznati koliko su NATO bombama 1999. godine, radioaktivnim uranijumom posejanim po našim poljima, i zašto, kažnjena i naša nerođena deca a ne samo mi… I zašto je nad ovim narodom počinjen težak ratni zločin, čuvam se jutros da ne upotrebim neku težu reč! I, najteže pitanje, imamo li mandat, imamo li odobrenje, dozvolu naše još nerođene a već kažnjene dece da zaboravimo, i da im oprostimo?
I, imamo li budućnosti bez istine, ili ćemo zamuknuti i ćutati i gledati svakog dana ono što se dešava oko nas ne tražeći, makar uz hleb i so, odgovore zašto? Šta smo im to učinili i po kom su nas ljudskom ili božanskom pravu kaznili?